Preuređenje centra prestonice, Varoši u šancu, započeto je 19. februara 1869. godine prema planovima prvog srpskog urbaniste Emilijana Josimovića

 

Sva nova urbanistička rešenja dovode do brojnih neslaganja – jedni sumnjaju, drugi se protive, treći ne bi ništa da diraju… S početka urbanizacije Beograda, kažu, bilo je još teže.

Entuzijasta uređenja centralnih gradskih ulica bio je profesor Velike škole Emilijan Josimović, Srbin, rodom iz Rumunije. Porodica Josimović se posle hatišerifa iz 1830. naselila u okolinu Milanovca, a nakon rane smrti oca iškolovao ga je stariji brat Jova, trgovac, uz pomoć kapetan Miše Anastasijevića sa kojim je poslovao.

 

Prvi srpski urbanista

O svom trošku Emilijan je tri godine premeravao bašte, sokake i kuće u šancu beogradskom, današnjoj Knez Mihailovoj i okolnim ulicama. Čudio se narod šta li on to radi. Mnoge važne ličnosti tadašnjeg Beograda nisu odobravale Josimovićevo smucanje oko njihovih ograda. Videli su u njegovom poduhvatu ugrožavanje svojih interesa.

Kada je uz sva varoška negodovanja završio premeravanje, opet o svom trošku, 1867. godine, uporni profesor Josimović izadao je knjigu sa skicama i detaljnim opisom svih ulica Varoši u šancu – Objašnjenje predloga onog dela varoši Beograda što leži u šancu. Predvideo je Emilijan mesta za pijace, parkove i trgove, a ponajviše se bavio ispravljanjem postojećih i presecanjem novih ulica među kojima je centralno mesto zauzimala današnja Knez Mihailova ulica.

 

Krivudavi sokaci i 40 ćorsokaka

Beogradsku varoš su tada tada činili krivudavi sokaci, nejednakih širina sa oko 40 ćorsokaka. Na prostoru, primera radi, od Dvora do Stambol kapije jedva da su bile dve – tri kuće od solidne građe, ostale su bile slabe, prizemne ili jednospratne, zidane ćepičem, oblepljene blatom, pokrivene ćeramidom i okružene baštama. Kako je izgledala varoš unutar šanca najbolje je opisao sam Josimović navodeći „mane varoške“. Među njima nađe se „tek jedna pijaca“ za koju kaže da se za 2/3 građana nalazi predaleko, vazduh teško da može da se popravi bez mesta „za udovoljstvo žitelja“, parkova. Nabrojao je on nadalje u probleme i vodu, osvetljenje koje su činili  petrolejski fenjeri koji su na većem odstojanju žmirkali, „izmetne kanale“, rđavu ili nikakvu kaldrmu…

Knez Mihailo Obrenović, težeći da Srbiju izvuče iz zaostalosti, a srpsku prestonicu uredi poput Beča i Pariza, prihvatio je Josimovićev plan. Preuređenje Varoši u šancu započeto je pre 150 godina, 1869, godinu dana nakon atentata na kneza Mihaila u Košutnjaku.

Tarabe na Terazijama

Zvaničan početak regulacije Varoši u šancu otpočeo je donošenjem zakonodavnog rešenja, 19. februara kojim je nadležnost poverena ministru građevine .

Prvobitna Josimovićeva urbanistička rešenja pretrpela su izmene u samom startu. Većina zemljišta unutar šanca bila je državna, otkupljena od odlazećih muslimana, ali državna kasa ipak nije mogla da istrpi sva planirana obeštećenja vlasnicima bašta i voćnjaka kroz koje su trebale da prolaze nove ulice. Za oduzeto zemljište, kažu, davani su i duplo veći placevi u spoljnoj varoši koja je uveliko počela da se širi. Bilo je to vreme kada su Palilula i Savska padina bili sela gde su varošani kupovali jaja, a kod današnjeg „Londona“ nedeljom se išlo u lov na patke. Terazije su bila ulica uz koju su samo tarabe mogle da se vide. Kuće uvučene, tek predveče pred tarabe posedaju domaćini da sačekaju goveda koja im sa ispaše dovode, i po avlijama raspoređuju.

Kneževa bašta i Delijska česma

Među prvo prosečenim ulicama bila je današnja Knez Mihailova. Prvo deo od današnje ulice Vuka Karadžića do Ulice kralja Petra, i dobi ime Kalmegdanska ulica. Koji mesec kasnije odoše i bašte od Ulice Vuka Karadžića do Obilićevog venca, a ulica u tom delu nazvana je Vojvodska. Godinu kasnije, 1870, Vojvodska je prosečena nadalje do Terazija. Onaj kraći deo današnje Knez Mihailove, od Ulice kralja Petra do Kalemegadana ostade još neko vreme „slep“. Neki tvrde da je dvojni naziv Knez Mihailove, Vojvodska i Kalemegdanska, prvobitno promenjen u Delijska dok drugi to osporavaju. Sigurno je, marta 1872. godine, ponela je ime Knez Mihailova i u to vreme nije baš bila reprezentativna – zemljani put, leti prašina, s jeseni blato.

Najraskošnija u njoj beše Delijska česma. Voda je iz nje isticala iz okruglog ozidanog stuba, visokog tri metra, preko koga je stajala metalna „kapa“ . Stajala je tik uz zid bašte kneza Aleksandra Karađorđevića (knez Srbije od 1842-1858) koja se prostirala od današnje Ulice Vuka Karadžića do Ulice kralja Petra, i pedesetak metara u dubinu. Proširenje ulice radilo se na tu stranu, u kneževu baštu, tako da je česma došla na sred ulice. Današnja je urađena u spomen na nju, ali ne na istom mestu, već 80 metara ka Obilićevom vencu.

Promaja u širokim ulicama

Od ulične mreže kakvu je predložio Josimović izvedeno je nekoliko pravih ulica: Braće Jugović, Dobračina, Zmaj Jovina, Kralja Petra, Dušanova, Skenderbegova, Stevana Visokog i, s manjim odstupanjima, Vasina i Cara Uroša .

Prilikom parcelizacije državnog zemljišta Josimović je težio da sve parcele budu sličnih dimenzija, oko 16 metara do ulice i 40 metara u dubinu. Nije mu to svuda uspelo, tako na primer u Ulici kralja Petra nastaju mnogo uže parcele, po svemu sudeći kao proizvod platežne moći investitora. Gradske sokake je u planu “prepravio” u ulice širine 9, 12, i 15 metara. I to je smatrao nedovoljnim, napominjući da mu je iko dao ovlašćenja da se ne obazire na “sečenje” privatnog zemljišta “ za normalne ulične širine predložio bi bar 15, 12 i 10 metara” obrazlažući to pored estetskog i sa stanovišta zdravlja i bezbednosti: Široke su ulice, koliko lepše i vidnije, toliko zbog bolje promaje suvlje i zdravije, a takođe i od požara bezbednije.

Osim nove regulacije ulica Josimović je isplanirao i mnoge sadržaje koji su doprinosili modernizaciji grada. Bili su to kulturni i društveni centar u zoni postojećeg Kapetan Mišinog zdanja. Veliku pijacu, koju je u “manama varoškim” prozvao da je na lošem mestu pretvorio je u današnji Studentski park i oko njega ostavio velike parcele za podizanje društvenih zgrada.

Venac parkova oko centra prestonice

U planu Emilijana Josimovića bila je i zgrada Narodnog pozorišta, ali na mestu današnjeg Narodnog muzeja. Njegovim planom bi pozorište bilo bolje povezano sa tadašnjim Pozorišnim trgom, danas Trgom Republike. Prvi je dao ideju da se gradsko polje, Kalemegdan, pretvori u park. U planu je stajao i kej oko grada uređen za rečnu plovidbu, te tunel ispod Kalemegdana koji bi povezivao Savski kej i Dunavsko pristanište. Napredna i neostvarena ideja Emilijana Josimovića bila je da stara varoš na prostoru zaravnjenog šanca opaše širokim bulevarom i vencem parkova površine 50.000 metara kvadratnih.

Citiraćemo Emilijana Josimovića: Beogradu je po njegovom srećnom položaju suđeno da bude jedna od najvažnijih trgovačkih varoši na istočnom suvozemlju Evrope.

U godinama goje su sledile centar prestonice se dalje uređivao. Rešenja su bila nekad bolja nekad gora, al’ zasigurno niko nije bio uporan kao Emilijan Josimović da o svom trošku godinama premerava, ucrtava i izrađuje plan regulacije. Ostavio nam je najreprezentativniji deo grada – Kalemegdan, Knez Mihailovu i poprečne ulice, Terazije…
Beograd mu se odužio ulicom u centru grada spomenikom u sred Knez Mihailove ulice na kom stoji: Prvi srpski urbanist Emilijan Josimović, odredio je položaj ove ulice Planom varoši Beograda 1867.

 

 

Literatura:

• Kosta Hristić, Zapisi starog Beograđanina, str. 4, Beograd, Francusko-srpska knjižara, 1937.
• Emilijan Josimović, Objašnjenje predloga onog dela varoši Beograda što leži u šancu, Beograd, 1867.
• Svetlana Dimitrijević Marković, Forma grada i urbanistička regulacija: Osmanov Pariz i Josimovićev Beograd, str 135-139, Beograd 2017. godine
• Milenko Todorović, Beograd koga više nema, str 50-55, Beograd